Unapred sam zahvalna, ukoliko pročitas moje pismo, ne zbog mene ili zbog drugih, već zbog Sebe.
Iz srca preporučujem svakoj trudnici ili mladoj majci naredne redove…..
Nemojte zameriti, želela sam da ostanem anonimna.
Nikako zbog toga, što me je sramota svega onoga, što mi se desilo!
Naprosto zato, da bi izbegla osudu od zlonamernih ljudi (mislim da se razumemo da je sve više takvih) koji nemaju razumevanja.
Bolje rečeno, otvoreno da kažem:
- hoću da zaštitim sebe i svoju porodicu od ljudi, koji su tolike neznalice, da pojma nemaju šta je postpartalna (postporođajna) depresija, smatraju je kao obično kenjkanje ili komentarišu glupim komentarima kao što su „zašto si se onda odlučila za dete“ „nije dovoljno znati samo ljubav voditi“ i da ne navodim niz sličnih izjava, koje nikome nisu potrebne…
Jednu stvar da razjasnim, odma na početku:
TO ŠTO ĆEŠ PROČITATI OVO PISMO NE ZNAČI DA SI „OTKAČILA“, A NAJVEROVATNIJE, NISI NI DEPRESIVNA!
Prosto želiš da se informišeš ili da se uveriš da neke stvari mogu da TI / i NAMA da se dese, koje ni u snu nismo mogli zamisliti, pa se ipak, nekako dese!
Moj slučaj, verovatno, nipočemu se ne razlikuje od slučaja majki koje su, takođe, preživljavale postporođajnu depresiju. Ipak, odlučila sam da podelim sa vama moje iskustvo da bi i vi naučile nešto i da imate predstavu o tome, šta se dešava sa majkom u takvoj situaciji, da biste na vreme prepoznale znakove – simptome , i da ne činite greške, koje sam ja pravila.
Otkako je postpartalna depresija uspešno pobeđena, cilj mi je da mojim iskustvom pomognem drugim majkama. Uvek se setim toga, šta bi dala da mi je tada neko pomogao, da me je neko razumeo, da me nisu stalno osuđivali i okrivili da nisam dobra majka….
2014. pozitivan test trudnoće, ogromna radost, nakon dvogodišnjeg pokušaja i neprestanog razočarenja, i napokon!
Nismo poverovali ni ja, ni moj partner, da je uspelo.
Sećam se prvog ginekološkog pregleda, kao da se danas desilo… Jeste da, uskoro ćemo biti roditelji. U tom trenutku odlučila sam da ću sve učiniti za porodicu. I, onda već znate: zdrav način života, psihofizičla priprema za porođaj, kupovina skupocenih stvari, mora se priznati i nepotrebnih, imala sam osećaj da nismo slučajno izabrani za roditelje.
Približavanjem porođaja osećala sam se pripremljenom. Sve je bilo pripremljeno, opremljena dečja soba, plan porođaja, postporođajni plan, putna torba, a u njoj stvari koje su i suvišne, koje uopšte nisu bile potrebne u bolnici, što se kasnije pokazalo. Mislila sam da sam svaki momenat, događaj dobro promislila i registrovala u glavi. I, ni na kraj pameti mi nije bilo da će biti drugačije.
Odjedanput, jedno letnje prepodne, pucanje vodenjaka. Kao u filmovima, naravno, veoma slično, kako sam ja to i zamišljala na trosedu. Samo slično, jer trosed nije bio ukalkulisan, niti jastuk za dojenje, jer su bili natopljeni plodovom vodom. No, nisam se uopšte iznervirala, već sam se i nasmejala. U tom trenutku, nazvala sam supruga, da se nešto dešava i da odmah dođe kući, pošto je radio. Dok je stigao, ja sam se istuširala, oprala kosu, obrijala se (gde sam mislila da je potrebno), našminkala se, obukla svoju šarenu letnju haljinu, koju sam spremila za bolnicu. Pri tom, obavestila sam svog lekara, koji me je sačekao u bolnici. U tom periodu osećala sam bolove, koji nisu bili drugačiji od menstrualnih, a oni su bili dosta jaki. Jednom rečju, uopšte nisam bila uplašena, znala sam šta sledi, da ćemo uskoro postati roditelji, da ću posle rođenja, prigrliti NJEGA, našeg malog princa.
Prijem u bolnici je išao bez problema. Lekar mi je bio zlatan, pregledao me je, rekao mi je da sam 4cm otvorena, sve je u redu i ako sve ide kako treba, uskoro ću se upoznati sa svojim novorođenčetom. Nisam osećala strah, samo sam bila veoma uzbuđena. Jednostavno, toliko sam čekala na susret da mi je adrenalin porastao na hiljadu, nikad tako nešto nisam osećala. Mislim da nisam jedina…
Sve se odvijalo glatko, jačali se bolovi, pa pauza i tako naizmenično. Nije proteklo mnogo vremena, otprilike šest sati od pucanja vodenjaka, i nakon što je akušerka poslušala rad srca bebe, javila je da će odmah pozvati lekara. Primetila sam nešto nije kako treba. Kada sam lekara videla bila sam već sigurna u to….
Hitan carski, bebi slabe otkucaji srca – bila je rečenica, koju sam čula.
Bože, šta se dešava? Šokirala sam se u tom trenutku, nit sam znala kakva je situacija i šta će biti. Uopšte nisam bila spremna na ovaj ishod, ni u jednom trenutku nisam očekivala da mi se to može desiti.
Sve se desilo u momentu i nisma ni bila svesna šta se oko mene dešava.
Sledeći momenat šok, sećam se, zaista nisam znala šta se dešava oko mene.
Osvestivši se, šta mi je sa sinom, gde je, donesite ga, hoću da ga vidim (iako nisam mogla ni mrdnuti u krevetu, infuzija, inekcije itd. ali to nije ni važno).
Zatim je usledio novi šok. Čuti da je sin dobro, sve će biti u redu, ali ga ne mogu videti jer je u inkubatoru.
E, ono što je usledilo, taj osećaj ne želim nikome koji je trajao nekoliko sati i dana. Nažalost, mislim da je dosta žena slične momente, takođe, doživljavala. Ni malo nisam bila spremna na ovo….
Da nebi previše o svemu tome – o čemu bi još mnogo mogla ispričati – da idem malo napred u vremenu. Da dodam, da hvala Bogu, sve je bilo u redu i čuvali su nas odozgo.
2015. ponovo pozitivan test i još jedno čudo.
Na ovo se kaže „nismo računali na to tako rano“, ali smo se radovali. Oboje smo želeli dvoje dece
Znala sam da ću se poroditi carskim rezom i bila sam spremna na sve. Nisam ni pomislila na prirodan porođaj, jer sam se pomirila time kako bude biće. Lekar me je podržavao, upoznao sa čitavim tokom porođaja carskim rezom, i zaista, bila sam smirena. Razgovarala sam i sa babicom, sve mi je ispričala što je važno, i znala sam šta me čeka. Ako dobro razmislim, imala sam čudne osećaje tokom druge trudnoće ali ih nisam znala definisati. Samo sam kasnije shvatila…
2016. drugi carski rez, drugi porođaj i trenutak osvešćenja.
U trenutku, kada sam GA ugledala setila sam se protekle dve godine. I sve mi je bilo jasno. Osećala sam neizmernu ljubav i opijenost, a pritom i beskrajnu krivicu, stid i tugu. Neverovatno je bilo šta se tamo i tada desilo. S jedne strane, jako sam se radovala novom životu, s druge strane, žao mi je bilo dve godine koje su protekle .
Veoma je bilo teško priznati , izuzetno teško, ali sam uspela.
Znate šta sam shvatila tada?
Pune dve godine sam patila od postppartalne depresije…
O, Bože… Ja nisam volela svoje dete.
I to zato, što sam sve doživljavala u saznanju da „ona žena, koja rodi dete carskim rezom, nije majka“, nisam doživela majčinstvo. Osuđivala sam samu sebe i okruženje „koje me je podržavalo“ takođe, jer sam dozvolila carski i nisam se izborila da se porodim prirodnim putem kao prava majka.
Ono što je još strašnije, džabe mi je partner ponavljao nakon prvog carskog:
„nije normalno kako se ponašaš, potrebna ti je stručna pomoć, to ne može dugo da traje, nerazumem, da ti ne vidiš ono što ja vidim“.
Ja sam se ljutila na njega jer me nije razumeo, uvek mi je to prebacivao i nije me podržavao. Istovremeno, tvrdila sam samoj sebi i drugima, da je sve u redu i da će to vremenom proći, da ono što se dešava je posledica umora, zbog nove životne situacije…i da će sve proći… Ljutila sam se na njega i na ceo svet.
Radila sam takve stvari koje zdrava žena nikako nebi – pogotovo ne majka. Postpartalna depresija je pokazivala sve svoje simptome, ipak sam je poricala, ma ne, nikako, ma sve je ok….
Zahvalna sam Bogu da nisam nikome naškodila! Mada sam mnogo puta pomislila, da ne mogu dalje, da bi dobro bilo pobeći i da ništa nema smisla.
Međutim, nisam ni primetila da sam, zapravo, na sebe ljuta. Zbog neke gluposti. Samo zato, što neki smatraju da nisam prava majka jer sam se porodila carskim rezom… Sad već znam, šta treba da odgovorim takvim ljudima koji su me osuđivali zbog carskog reza! Ne bih im uputila najlepše reči, ali bih odgovorila kulturno „upakovano“… U svemu tome puno su mi pomogli psiholog, porodični savetnik, stručnjaci za razvoj ličnosti kao i svi oni, koji su me podržavali i prihvatili da sam MAJKA sa carskim rezom.
Kada samo pomislim, jeza me hvata, što zbog toga što sam carskim rezom rodila sina, nisam ga poljubila ili zagrlila, koliko vremena sam samo izgubila uzalud u protekle dve godine…srce mi se para.
Sada sve znam da mi je drugo dete došlo blagovremeno da me osvesti i da donese promene u našem životu. Zbog toga ću, zauvek biti zahvalna. I kao majka sa carskim rezom, svesna sam da sam za moju decu najbolja majka.
Obratimo pažnju na postnatalnu (postporođajnu) depresiju, jer nije sramota i postoji pomoć!
P.S.: ne treba odmah osuđivati već razumeti!
S ljubavlju, jedna samosvesna i oporavljena majka sa carskim rezom.